Dževad ima trinaest godina, radi na ulici i obožava matematiku.
Nekada je Dževad prosio, a sada, kako reče ozbiljnim glasom, radi.
Šta radiš?
– „Na brisači”.
Po ceo dan, bilo da je hladno ili je vrelina, Dževad uporno stoji na raskrsnici i kada se upali crveno svetlo kreće na posao. Briše šoferšajbne. Naučio je da to radi brzo, jer za tili čas pali se zeleno svetlo i kolona nastavlja započetu putanju.
– Da li ti je teško?
– Jeste. Taman sedneš da predahneš, a ono se upali crveno.
– Šta ti je u tom poslu najteže?
– Kad operem stakla, a ne plate mi.
Ne samo da ima vozača koji ne plate dečakov trud, već se događa i da mu upute pogrdne reči.
– Obično mi psuju majku.
To mu teško padne, jer Dževad nije na ulici zato što to voli, već što mu je to jedini način da zaradi koji dinar i da pomogne višečlanu porodicu – roditelje i sestre.
Živi ispod Pančevačkog mosta. Baraka njegov je dom. U njoj nema vode.
– Ovde se kupam – pokazuje rukom na kupatilo u Svratištu.
U Svratištu se odmori od pranja šoferšabjni. Tu postaje ono što i jeste – dečak koji voli i da se igra sa drugarima ali i da uči.
Ide u treći razred osnovne škole i najviše voli matematiku. Bistrog je pogleda i tačno se vidi da želi da upije što više znanja da bi kada poraste mogao da radi, ali ne „na brisači” kako reče, već na nekom poslu koji može da mu obezbedi bolji život. I dok Dževad radi i njegovi roditelji ne sede skrštenih ruku. Sakupljaju stari papir i na taj način zarađuju. Nisu završili ni osnovnu školu i ne mogu ništa drugo ni da rade.
Dževad zato misli da ako bude učio da će postati bogatiji nego oni. Inače, na pitanje vaspitačice šta bi uradio kada bi postao najbogatiji najbogatiji čovek na svetu odgovorio je bez mnogo razmišljanja da bi pomagao – deci.
Voleo bi da bude bogat. Kako da ne bi, jer siromaštvo teško pada deci koja nemaju ni osnovno za život, ali na sreću imaju svoje Svratište koje im je oaza u koju mogu da dođu kada god požele.
A vrata Svratišta zaista su otvorena za svu decu koja žive i rade na ulici, a tim koji se njima bavi čini to ne samo profesionalno, već i s velikom ljubavlju želeći da toj deci bar malo ublaži tegobe koje su ih snašle rođenjem. A obično dolaѕe na svet u mnogočlanim i siromašnim porodicama koje žive u nehigijenskim uslovima i maštaju da će se njihovi životi razlikovati od roditeljskih, jer u Svratištu ih uče da steknu radne navike, uče i budu dobra deca pred kojima je budućnost.
– Ima dana kada sam ovde i po sedam, osam sati jer ne mogu da radim na ulici zbog kiše ili snega. Ovde mi je lepo. I druga deca vole da dolaze u Svratište jer im je lepo.
http://inana.blog.rs/blog/inana/generalna/2012/02/08/jedan-smajli-za-jedan-osmeh-procitajte2
