Kako da priznam sebi da sam prizemna, niska, malogradjanska osoba? Kako da se nosim sa cinjenicom da procenjujem ljude kroz najmizernije kriterijume? Ja koja se tolliko borim protiv podela i diskriminacije, protiv osudjivanja i nerazumevanja. Kako da pogledam sebe u oci i kazem: da, ti vidis ljude tako.
Mozda je to zaista nacin. Mozda nista nema lose u procenjivanju. Mozda je samo nas lazni moral to preokrenuo. Ali to samo znaci da sam i ja upala u kolotecinu. U lazno skrivanje prljavih misli pod velom pravde.
Ko je iskreniji: onaj ko otvoreno kaze da mu nesto smeta i da nesto hoce, ili ja koja iz pristojnosti utucavane godinama mislim na neko postenje? Da li je sponzorusa postenija od neke seljancice koja bi rado sve to sto ova ima, ali i da zadrzi cednost i naivnost. Kako da se svrstam kad ni razliku ne umem da napravim?
I kako sama sa sobom da rascistim? Da li sam ja takva kakva ne zelim da budem, ili se samo pravim da ne zelim, jer, one godine utucanosti su dale nekog efekta. Da li iko ume da napravi razliku, da li je iko nacisto sa onim sto zeli?
Da li ja zaista trazim finog ili nemilosrdog? Da li je meni vaznije sta ima u dusi, glavi, na telu, u dzepu? Mnogo bi mi lakse bilo kada bih konacno bila sigurna, sta ja dodjavola zelim od njih.
Da me vole? Da ja njih volim? Da su pametni? Da su glupi? Da razumeju moje pisanje ili da razumeju moje govore?
I onda opet pitanje: ko sam ja? Ova koja pise, koja ubija i slama, koja stiti i trazi ideale, ili ona koja masta o kucici i cvecu, ili ona koja zeli mnoogo i vise.
A mozda sam sve. Samo sto ja ne mogu da budem sve njima, moram da se odlucim za jednu. A to je pretesko. Ukoliko vidim ko sam, nestace deo mene.
