Akcija skupljanja hrane za decu iz beogradskog Svratista je zavrsena i to, ako smem da kazem, vrlo uspesno. Zaista se puno ljudi javilo, hvala svima koji su zeleli da pomognu ali sticajem okolnosti nisu. Neko to sve belezi..
Ali ono sto me je fasciniralo, posramilo, ogolilo je jedan susret. Dok smo se skupljali da udjemo, stigla je jedna gospodja u pratnji tri devojcice od oko 12-13 godina. Svaka je nosila po jednu ili dve kese pune garderobe. Samo su usle, ostavile i izasle. Nisu trazile ni paznju ni pohvalu ni zahvalnost. Samo toliko. Ali ja sam morala da ih pitam.
Gospodja je inace majka te tri devojcice, ne znam da li ima jos dece, nisam se ni setila da pitam. Misleci da radim tu, odgovorila mi je na sva pitanja. Svake godine, odnosno svakog polugodista, donira u Crkvu odecu svoje dece. Ali ove godine, nije stigla na to prikupljanje. Cula je da postoji Svratiste i samo je dosla da donese. Nije bila sigurna sta jos treba. Rece kako ce da pronadje iskoriscene udzbenike ali ne zna da li je to potrebno. Zbunjena, kao da je ucinila nesto pogresno nije ni razumela zasto je sve to pitam. A ja nisam mogla da verujem da takvi ljudi zaista i postoje.
